Page 42 - Zemlja s nadimkom

ЗЕЛЕНИ

Ко све није овде сек’о шуму. Пре двеста година
усред моје земље биле су непрегледне старе шуме.
По њима се звала и област из које ће изникнути
устаници и створити савремену државу у којој
живим. Тих шума више нема. Пораст становништва
у земљи условио је крчење забрана. Том послу се
придружио и окупатор. У првом великом рату
забран у нашем селу секли су сви радно способни
мештани који нису били интернирани у неки од
логора или послати на фронт. Тако су наши хра-
стови завршили у окупаторским стругарама. Пре-
живели су једино записи. Њих нико није смео сећи.
Имао сам седам година, кад смо се после другог
великог рата окупили крај сеоског записа. Тог дана
је била сеоска слава ‒ литија или крстоноше. Сви
мушкарци из села били су ту. Мени је био први
пут. Био је то мој улазак у свет одраслих. Чекао се
сеоски прота. Али он не дође, јер га је власт, ту
ноћ, ухапсила. Исте смо судбине били и ми. Мили-
ција је била строга. Никада ми неће бити јасно како
је мој теча могао бити такав. „Он је само радио свој
пос’о”, била је неумољива моја тетка кад смо јој се
после жалили на суровост њеног мужа. „За то он
прима плату”, наставила је, „Шта мислите од чега
бисмо ми преживели?”, одбрусила је. Теча је добро
загледао и мене и оца, кад нас је спроводио у један
сеоски подрум. Ту су нас држали затворене до пола
ноћи. „Други пут, памет у главу”, рекли су нам кад

43