Page 47 - Zemlja s nadimkom

ТРАПА

Негде сам читао колико хиљада, више од три,
ако се добро сећам, мисли има човек у току једног
дана. Какав је само то лет нематеријалности у
нашој материји или телу! Ето, то је човек: с наличја
су његове мисли у бестежинском стању, а с лица
тело у земљиној тежи. Ја сам рано покушавао да
летим. Замишљао сам да сам птица. Имао сам, чак,
и своје јато. Моји другови из раног детињства пра-
тили су ме у лету. Једном сам, био сам већ велики,
користио очев кишобран као падобран. Срећом,
вишња у нашему дворишту на коју сам се успео,
била је млада. Сад кад се осврнем на те своје слав-
не дане, закључујем: детињство је доба преваге на-
ше нематеријалности. Добро, тада нам је и тело
лагано као перце. Јуче сам летео својим успоме-
нама из дечаштва. Имао сам изненадног госта. Био
је то мој друг из раног детињства. Он одавно живи
у Аустралији. Нисмо се видели годинама. Родни
град је видео последњи пут пре дванаест година.
Нисам могао да га препознам. Остале су само очи
од њега. Све друго је туђе, па и језик. Он говори
матерњи језик као што то чине странци на при-
временом раду у нашем месту. Види се, лепо, да
више не мисли на нашем језику. Али снови су му
се сачували. Поверио ми је: „Сањам искључиво на
нашем језику”. Он је тражио да посетимо Миланов
гроб. Тако смо се нашли на старом градском гро-

48