Page 57 - Zemlja s nadimkom

ДОЦА

Ево, нас на Копаонику. Имао сам нови фото-
апарат. Као да је јуче било. Ја сам изабрао ово ме-
сто за фотографисање, крај жичаре на „Малом је-
зеру”. Види наша лица: осунчана, насмејана. За-
молио сам једног учитеља скијања, Ваљевац с бео-
градским говором, сећам се, да нас фотографише.
Мој син је учио код њега. А ово је, већ Крф. Плажа
„Агиос Георгиос”. Црвени песак. Стативе од трске
и голићи за мали фудбал. Син ме дрибла плажом.
Имао је петнаестак година. Фотографисала нас је
задовољна мајка. Ево, какви смо били нас двоје на
веридби. Деца. Гледамо у објектив фотоапарата и
не знамо шта нас све чека. Ово је с матуре. Имали
смо једну лептир машну. Фотограф је био стрпљив.
Тако је на матурском таблоу, уз годиште наше
генерације, сачувана успомена, на сваком од нас,
на заједничку машну. Покојно детињство, ево и
њега. Породична фотографија. Отац је повремено
доводио фотографа у кућу. Тај симпатични човек,
имао је младеж посред носа, увек је носио друга-
чију капу. У младости је био кловн. Тако је и нас-
тупао према нама, деци, строго професионално.
Зато су нам то најлепше фотографије. Сви смо овде
насмејани. Смешно ми је и сада, док гледам његову
фотографију моје породице. Видим његово затвор-
ено око како се отвара, јер је другим изоштрио
објектив фотоапарата. Одједном његове очи по-
стају смешно разроке. Тако почиње, пред нама теа-

58