Page 71 - Zemlja s nadimkom

ШИПТАР

Љутим се и дан-данас кад ме неко ослови по
надимку. Додуше, тако су звали и мог оца, а он се
на то није обазирао. Можда је морао да трпи и не
показује љутњу. Он је живео са Шиптарима. Тек,
кад је завршио основну школу, доселили су се у
Златаре. Деда је све знао. Зато је одлучио да се
сели с Косова. И чим су ступили међу Србе, до-
били су надимак. Деду нисам упамтио, али ми је
баба причала. „Он је, сине, умро због тог надимка”,
говорила ми је кад сам поодрастао, саветујући ме
да се не љутим кад ме сеоска деца надевају, на исти
начин, и задевају. „Ја, Шиптар! било је последње
што је рек’о, кад је умро на мојим рукама”, завр-
шила је баба своје сећање. Тако сам ја одрастао уз
овај породични надимак. У раном детињству сеља-
ци су ме звали: Шиптарче. Кључни доказ да смо то
што село сматра да јесмо била је наша кућа пуна
деце. Био сам најмлађи од седморо деце. Имао сам
шест сестара. Сећам се, једном је дошао у село код
бабе и деде дечак, мој вршњак, из Београда. Још
нисмо били кренули у школу. Играли смо се по
читав дан. Он је био јединац. Кад је сазнао од мене
да имам шест сестара, ускликнуо је: „Твој отац к’о
неки Шиптар.” Данас је он државни секретар. Слу-
шам га скоро где говори, на државној телевизији, о
белој куги. Напунио је четрдесету, а није се оже-
нио. Деце нема. Али он је Србин, а ја нисам. Љу-
тим се много. Отац ми је умро млад. Сад кад боље

72