Page 40 - MILISAV IZ JOŠJE

− Ја се бре нисам плашио ни овог твога ше-
фа кад смо се у Први рат гледали кроз нишан, а
да се плашим тебе!
Цајац се укочио скроз, није мог’о да погоди
ни футролу с пиштољ, а камо ли да ју откопча.
Исти дан је уз’о боловање и пао у кревет, то-
лико га то погодило што му деда истрес’о.

− Него сине, пусти будале! Сабајле идемо у
нашу Свету гору, како ни отац Павле рек’о, да
видимо први манастир.
Био је то Јаковац. Боже мили лепог ли места!
Усред планине, а жупно место. Око њег’ ми-
ришу некошене ливаде са старинске сорте кру-
шке и јабуке. Чују се сам’ пчеле и птице ис-
првице. А онда, гле ти чуда, ки свирајче неко −
црквене песме.
− Ко то свира и пева? – привати се деде за
руку.
− Калуђери стари!
− Како то?!
Тиодор ме одведе на затрпан бунар, камење
од њега вири у траве.
− Ете, туна ти они почиву. Турци су и’ оде-
на побацали и живе сас камење затрпали, кад
су намастир поробили. Ал’ њина песма и даље
се чује, а највише на Марковдан, кад је о’де са-
бор.
− А ’де су они живели?
Уз’о ме за руку и показ’о зараслу валогу не-
далеко од бунара.

39