Page 35 - MILISAV IZ JOŠJE

− Е па синко, заврши ти ове моје школе за
час. Мож’ се жениш кад ’оћеш – смејао се и
здравио сас ракију. − О’де у наше село, никад
ти неће будне гладно и ’ладно тело. Сутра иде-
мо код мог ратног друга, да ти накалеми душу.
У манастир, тамо дол’ низ реку, подигнут
Бога питај још од кад, мен’ су водили на при-
чес’ још ки дете. Е сад ме деда упознао с мо-
наха Павла Чугаља. Примио нас лепо у његову
скромну келију. Мора се добро сагнеш да уле-
гнеш на врата.
− О’де мору сви да се поклоне, кад код стар-
ца дођу! – смеје се Тиодор и шири руке да се
њи’ двојица изљубе.
− Моје школе је завршио, па га сад тебе пре-
дајем да га даље учиш, стари друже.
Монах ме поглед’о, ал’ некако чудно. Имао
је неки сјај у очи, то још нигде нисам вид’о.
Све ти се чини да те он познаје боље нег’ ти
сам себе. Пољуби’ му руку, а она ти мирише.
− Сваке суботе, после вечерње, има да до-
лази – закрстио ме руком и тако сам постао ње-
гов ученик.
Испричаше се њих двојица о њиховом слав-
ном војевању на Солунскем фронту, сам’ тако.
Ја ти упијам сваку реч ки сунђер. А овамо ме
још држи стра’. У предсобље, крај врата, био је
наслоњен мртвачки сандук. Отац Павле га је
сам истес’о, да стоји за кад му устреба. Мал’
фалило да почне да трули, јер старац је пожи-
вео преко сто година. После сам се и ја на тај
ковчег, да дуби до врата, некако навико.

34