Page 41 - MILISAV IZ JOŠJE

− О’де им је био подрум од конак. Мож’ се
види још који камен од њега да провири у тра-
ве. И дан данас ти ту долазе те копају и траже
благо. Знао сам човека што му његов теча о’де
наш’о мермерни свећњак и два дуката још из
доба Душанова царста.
На крају смо ушли у цркву, која сам’ што не
падне. Крупан тесан камен и препечена цигла
још се по мал’ на малтер држи. Ал’ кубе на цр-
кве, осмострано и витко ки јела, неће још дуго.
Од фреске по зиду све је пропало, ал’ глава на
тањиру од Светог Јована Крститеља, да виш’
чудо, држи се још добро.
− Ето сине, шта је од свег’ остало! Бог је та-
ко рек’о! Јер ми смо ти таки народ, вазда с гла-
вом на тањир!
После смо ручали у порте. Тиодор простро
бели чаршав, а ја повадио из крошње све што је
мајка послала. Лепши ручак нисам имао у свој
век.
− Јаковац подсећа на Љубостињу и Каленић,
само што није тако раскошан – каза ми деда
кад пођосмо кући, на старопутине, изнад мана-
стира (видео се ки на длану).
И тако смо, кад је неки празник и не ради се
ништа, ишли редом по Мојсиње. Следећи ни је
био Стеванац, па Света Недеља и Света Петка
и тако редом.
А монах Павле лепо ми рече, да је негде
чит’о де пише, како у Мојсињске планине не-
кад ниси мог’о ништа друго чути до брујање

40