Page 36 - MILISAV IZ JOŠJE

− Доле, на извор завати свету воду. Тај дан
кад код мене долази нек’ сам’ од њу пије – ис-
пратио нас монах до капије, и сад се сећам ки
да је јуче било.

Боже, да су ми сад у ове чекаонице оне ње-
гове очи и деда да сам’ прича, све би било дру-
кше.
Нема је та сестра!
А Југослав се узврпољио, сам’ шета уз хо-
дник низ ходник. Неће се ни јави. Као, не по-
знаје мене. Срамота га, шта ли, ил’ му можда
нешто истина фали?

Имао сам ја такога сас мене у војске, да је
одма рек’о шта га мучи, нико га не би примио у
касарну. А он ’тео служи војску, пошто-пото.
Залепио се уз мене још од први дан.
− Ја сам Хребељановић – тако ми на уво
рек’о, да нико не чује – мене цар Лазар пада не-
ки далеки род!
Мен’ га било жао.
Боље што је мене рек’о, морао је некем. Све
друго код њега било исто као код други
војника, не мож’ га нико примети да је боле-
с’ан. Повучен, ћутљив, команду слуша, па га
узели официри да им кува кафе. После му дали
значку Примеран војник. Мен’ онда било жао и
Светог кнеза − ко ти овде све њега неће још да
својата!

35