Page 38 - MILISAV IZ JOŠJE

се он с мене, али ’ладно. Сам’ чека да останемо
сами.
− Ти си моја највећа грешка! – тако ми баш
рече, кад мајка отиде по мезе. – Све што сам те
учио, било је безвезе!
− А што тако да ми кажеш? – мене било
жао.
− Знаш ти добро, не прави се луд!
− О чем се ради, зашто си љут?
− Видим, изабрао си погрешан пут!
− Каки пут, каки бакрачи?
− Жао ми само што те пре не откачи!
− Причај шта је било!
− У сну се не снило, да ти мене сад тераш да
црвеним пред зборницом целом и да не мог’
мирно да прођем селом!
− Ја те више нећу слушам!
− И то већ знам! Чим си се уватио с онога
калуђера, да те он учи у тамо њихове школе.
Мен’ тек онда пуче филм:
− У светињу ми не дирај, иначе ћу зовем де-
ду!
− Сад кад ти не требам, не мож’ понављаш,
тако са мном ти разговараш!
− Тиодоре, о Тиодоре! – продерем се ки ни-
кад.
Устаде наставник, па увати низ пут.
− Што не сачека мен’ да му ја покажем ис-
торију! – било после криво деде. – У моје ав-
лије мог’ предајем само ја!

37