Page 42 - MILISAV IZ JOŠJE

звона и појање преподобних калуђера. Права
Света гора!

Задњи час у те моје нове школе извели ме
монах и деда на Багдалу.
− Унуче, Крушевац је доле ки на длану.
− Учениче, а там’ у даљине Мојсињска Све-
та гора из које се овде свако јутро сунце рађа.
− О’де су ти наши мученици, после рата по-
лагали крваву матуру!
− На њихове гробова има да никне мана-
стир, кад-те-тад-те! – прекрстио се стари монах
и заплак’о.
После сам од њи слуш’о историју овог све-
тог места − какво моје такмичење каки бак-
рачи: Тиtо, револуција, мир.
Једног су свештеника овде убили са сина.
Другом (из градске цркве, брат му био пред-
седник општине) стали да цепу мантију пред
смрт:
Са чим ћу пред Господа! – завапио ти он, чу-
ло се там’ дол’ у Лазарев град.
Трећег су терали да сам себе чита опело...
Олга Симић из Пасјака, родом из Кобиља
(Тиодор је знао њенег оца из рата), вредна ки
жишка а лепа ки лутка, добила је о’де метак у
уста. Имала је, јадна, сам’ двадесет и осам лета.
Син јој остао сироче у своје десет година.
− Сви су ти они овде остали, бачени ки они
калуђери из Јаковца у бунар, да и’ црна земља
покрива. Титина армија, није ’тела да њихова

41