Page 47 - MILISAV IZ JOŠJE

Пре мен’ наступила Радојкина другарица,
она што је онда била причљива у баште ки ни-
ко, ал’ боље да није. Вречи ли вречи, нико да ју
каже да престане.
Оd извора dва pуtића
Воdе на dве сtране
завија ти она, а неки мангупи из град што су
дошли да исмејавају наше такмичење, устали
на ноге па ју аплаудирају.
− ’Оћемо још, ’оћемо још!
− Јел’ сте ви овдена дошли да не изи-
гравате! – устао им један чича што је некад био
најбољи поткивач.
− Смир’те се – био је гласовит – иначе ћу ве
поткивујем!
− Тако је Боривоје! – стали сељаци да га по-
држав’у – ти знаш сас коњи!
Мал’ фали да избије туча.
− Излази, јел’ ти не чујеш, шта чекаш!? –
изгура ме наставник на бину.
А она висока, онај што те гледа мора да ис-
криви врат. Мој Тиодор скочио на ноге:
− Живео Милисав! – не стаје да пљеска.
− Живео, живео! – приватили ови из град,
сам пуца.
Поткивач морао да одступи и седне на ме-
сто.
Ја ти вадим полако свирајче из канице, кака
трема каки бакрачи, још се чудим а што ли се
људи плаше од овог кад је о’д гор’ баш лепо.
Погледујем у Радојку, дошла са оца и мајку, и

46