Page 58 - MILISAV IZ JOŠJE

− Ово је два’ести век! – ја се зачуди како је
и то могла да помисли.
− Не знам ја куји век је у ове куће, синоћ
сам видела све кад је баба Тидору морала и’
пере!
− Моја мајка моме оцу никад није!
− Откуд знам! Њега нема код куће!
− Добро, шта од мен’ оћеш?
− Да кажеш деде да то више на моје очи не
чине!
− А ти зажмури, ако ти смета!
− Значи не смеш! Ондак ћу му кажем ја!
− Дал’, си луда?!
− Под исти кров ја да живим нећу сас такве!
− Има још мал’ да завршимо нову кућу, там’
ће ми пређемо, а они остају у стару.
− Једно сопче среди одма’ у њу, ако мислиш
да ти оде спавам, иначе има дидем де знам!
− Оћу, оћу, све трчим!
− Значи теб’ се с мене више и не спава, а вр-
бак ти био бољи?
− Добро, добро – спусти ја дурбини. – Све
ће буде како кажеш, јутре носим кревет у нема-
лтерисану собу, усељавамо се под плочу.
Тако и било. Тиодор сам’ ћути. Ја ти селим
џопке у доњу кућу, а мајка ми вели:
− Боже сине, шта вам оде фали, там’ ће ви
бидне ’ладно.
− Неће мајко, неће, млади смо ми.
− Шта ли му ради, кад се већ сели? – питала
баба.

57