Page 53 - MILISAV IZ JOŠJE

путем, који је ту Бог те пита још од кад, зара-
слем у коров, сиђомо до близ’ обалу и ја поче
да пипкам Радојку, кад ти се она трже.
− Ене и’ људи у кола!
− Кака твоја кола, шта ти се привиђа?
− Тристаћ!
Окренем се и видим − истина тристаћ, два
метра до реку, сам се љуља.
− Раде људи, зар не видиш, а шта ми има да
чекамо?! – приватим је ја око струка − о’де
нем’ куј коме да смета.
− Јао!
− Шта ти је сад!
− Отоше у реку!
Ја ти се јопет окренем од Радојку, кад оно
тристаћ клизи у воду! Трк, што сам брже мого,
низ ону страну, кола сам што не упадну у леде-
ну воду. Камен ко цицу, смотрим у обале, па га
подбацим под задњи точак, предњи већ уватио
тињу. Укочи се тристаћ у месту.
− Отварај ни врата! – човек се изнутра чује
– ће се подавимо!
− Радојка, бежи кући!
− Ја не идем без теб’ нигде!
− Они су голи!
− Шта мен’ брига за то, ја нисам!
Отворим им врата, има шта да видим. Југо-
слављев брат, го ко од мајке рођен, сам панта-
лоне има до колена (то га и умрсило да није мо-
го брзо напоље да изађе). Копрца се он у се-
диште, те некако на колски пут загази. Врцка
се ки шотка сас гузицу, па ајд’ око тристаћа да

52