Page 55 - MILISAV IZ JOŠJE

− Тако је Тиодоре кућо стара, дај га сам’
овам’!
− Има зовем народну милицију! Одступи! –
испречио се Радојкин отац пред пријатеља и
наслонио се уза зид, испод Титине слике у мар-
шалске униформе.
− Куј да одступи, дал си ти луд?
− Има падне крв!
− Јел’ тако ти нама пријатељу! – сиђе Бого-
мир са астала. – Кад ти браниш тог вашљивка,
ондак и ћерку удај у град!
Знамо ми добро шта је теб’ мило! – деда се
окрену ка мене – а ти, полази куће! Де си не па
довео? Кака ти је ово гостинска соба, де им је
овај непоменик из рама најдражи гост!

Растури се просидба док си рек’о кекс!
Е после је Радојка тела да се баци под воз, и
утекла за мене. Додуше, цео век ми за то ко-
вала: − Боље ондак да сам се уватила за брзи
воз, нег’ за тебе што сам се закачила!

Свадба била ту јесен. Онај шанер из град с
регрутације наш’о ни лимузину, така још није
прошла кроз наше село. Послао и возача. Тај је
возио и Зиd смрtи по вашари редом. Једном
сам га глед’о. Платиш карту, па се укачиш уз
степенице на вр’ бачву, висока ки најбољи стог
сена. А он ти тамо дол’ у ње турира фићу, сам
пуца. До њега у кола седи жена ал’ везана, а
ћерка на кров. Кад ти он опали по гасу, па ајд’
гор’ дол’ уз буре. Оно сам се љуља, ће не по-

54