Page 97 - MILISAV IZ JOŠJE

да буде, он ти потег’о те умро! Навикло ти то
да потказује и иде по суд, и буде уз влас’!
Греј, не греј, ја ћу се исповедам за ту пур-
пену (друкше несам мог’о да и’ запушим уста),
а поп има ми каже шта даље да чиним!

А у тем паклу ја сам ти био оно лето кад оти-
до’ на море први пут. Изгоре’ ти на сунце, там’
све! И мене је жена ки Адаму била крива за то!
− Шта чекаш, што не не поведеш на море?!
– није она стала да цала – куј ти све није био из
твоју фирму!
− Није то за нас!
− Што, јел’ смо ми мајмуни?! Филип није
вид’о море, ки срећна деца!
− Има се купи сено!
− Ти сам то знаш, ки овај твој Тиодор! Ил’
’ће дидемо ки људи, ил’ ћу се бацим под воз!
Куд’ ћу, шта ћу, улетим ти ја на списак за то
лето у наше радничко одмаралиште, там’ дол’ у
Ђеновиће.
Прво ми им’у одбију од плату за пут сас
’утобус – тако ми рекли.
− Ја ћу дидем сас воз!
− Може! Ти си вазда о’де изузетак! Навикли
смо ми!
Питујем оца (деде не смем ни да поменем
’де ћу дидем), дал’ ни може среди бар за карте.
Наш’о ти он колегу, кондуктера, што ти држ’о
линију баш за Бар.

96