Page 101 - MILISAV IZ JOŠJE

рам и о’де да питујем нешто. Предлагач ти ки-
ти ли кити тог новог кандидата, не спомињује
нигде његово име: те другови и другарице њега
је предложио Комитет, те такав ни човек баш
треба, те ми нисмо могли бољег ни да сањамо...
Кад заврши сас своју причу, он ти лепо седе.
Видим ја да сви знаду, ко је тај и о чем се о’де
ради (им’у сам’ да дигну руке и ћуте).
− А ко је па тај?! – прекид’о с моје прво ћу-
тање у животу (није трајало дуже од десет ми-
нута).
− Милисаве, зар не знаш?!
− Нем’ ти појма?
− Тебе ники није рек’о?! – зачуди се пред-
лагач, па окрете свема за столем: − Другови и
другарице, он је овде нов. Њему смете да каже-
те све што знате, и то убудуће на време! И он је
наш!
− Куј беше тај?! – не одустајем ја сас своје
питање.
− Имаш среће, друже, баш из твоје село!
− Куј је па тај?! Све их знам!
− Друг Југослав...
− Њега ми сам’ не помињи! – цикнем ти ја.
− Куј па тебе и шта пита! – ускописти се он.
− Све ћу дам у новине о њем’ што знам!
− И то не много брига!
− Има пишем другу Титу!!!
Седе ти он на место, ки да га нокаутира. Рас-
тури седницу док си рек’о пиксла!
Чуо Југослав шта је све било, и да не могу га
прим’у за директора код нас. Ови из Комитет

100