Page 22 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

ха, или љубљење руке своме свештенику из знака
пажње, наслеђено од предака, се подразумевало.
Његов отац Таса Ристић (1884-1960) био је солу-
нац. Он је као четворогодишњак дошао у село Сре-
дњи Статовац из Доброг Дола у Црној Трави, када
је његов отац Најдан Ристић са својим синовима
купио имање од Арнаута. После Берлинског кон-
греса Топлица је постала слободна српска земља.
Шиптари који су овај део света населили после Ве-
лике сеобе Срба тако што су, најпре, под окриљем
турске окупације протерали српске домаћине на
север, сада су продавали куће и имања у Топлици и
враћали се на југ, али су у својим презименима до
данас очували топличке топониме: Барбатовци,
Блаце, Пребреза, Куршумлија... „Док не напојим
бивољицу на Топлицу и краву на Мораву, нећу да
се смирим”, од тада говоре стари Арнаути својој
деци.
Таса Ристић срешће арнаутски бес у ратно доба
када је као изгладнели и промрзли војник пролазио
кроз Албанију са својим верним коњем Доратом.
Сину је, после рата, као детету приповедао бајке о
своме коњу. Тако се сада чика Ненад у мојој библи-
отеци присећао да његов отац није дозволио, у ал-
банском приморју пре укрцавања на савезнички
ратни брод за Крф, да се Дорату шиша и грива и
реп, због ушију. Пристао је на једно од то двоје, па
нек’ савезници бирају. Оваква упорност у тренуци-
ма када су људи све давали да уђу на дугочекану
лађу спасења поразила је и странце. Дорат је био
једини српски коњ који није био ћосав. Зато је на
Крфу био посебно интересантан официрима који
су волели да га узимају за јахање. Наравно, морали
су пазити да га не врате знојавог јер га више не би
могли ни помазити, а камоли појахати.
XXI