Page 26 - Tople suze na putu za Jerusalim dopunjeo izdanje

импровизованог мостића који је високо лебдео над
речним коритом. Кад се претоварени коњ уплаши и
заљуљан стровали с мостића у понор још дуго се
чека да се обруши у воду. Одатле су наставили пе-
шачење по снегу, без предаха, до Зворника. Ту ноћ,
сећа се чика Неша, који је тада имао двадесет го-
дина, тражећи себи место да одмори душу и пре-
дахне заспао је дубоким сном у некаквим јаслама
за стоку. Око врата је имао две торбице са три кра-
ваја. Пробудило га је у мрклом мраку лизање муле
која је појела два краваја из торбице. У Хан Пи-
јесак преморени Топличани стижу пред Божић, по
дубоком снегу, и тамо затичу мноштво војника. Ту
ноћ, на брду изнад вароши запалили су ватре, на
растојању од петнаестак метара, крај којих се гре-
јало по десетак људи. Стојан Ристић, око пола но-
ћи, дошао је из штаба и упитао: „Имате ли шта за
јело?” Ненад је брату испричао како му је прошлу
ноћ мула два краваја појела, а оставила један. Било
је то све што су изгладнели Топличани имали од
хлеба крај ове ватре. Стојан је ломкао залогај по
залогај од краваја док га није поделио премореним
земљацима. Десетак минута касније непријатељска
граната испаљена из минобацача пала је крај њих.
Шрапнел је погодио Стојана у грло. Он је следеће
ноћи подлегао ранама. Пољска стража на тражење
Боже Ивановића није могла да помогне рањенику,
јер нису имали никаквих лекова. Браћа Дража и
Ненад успели су да тешко рањеног брата Стојана,
последњег дана у његовом животу, извуку на коњу
из Хан Пијеска, у колони одступајућих војника, до
Власенице. Ту ноћ Стојан је издахнуо, око поноћи.
У Власеници на сеоском гробљу у плитко иско-
паној раци ужурбано је сахрањен, имао је тридесет
две године. За свог брата Ненада Стојан је био ве-
XXV