Page 120 - Zaboravljeni Prota

богослов долазио у Трстеник, макар био и у оп-
анке обувен и у скромном оделу од „сегелтуха”,
радо је хтела да ме види. Није она гледала на
скупо одело и обућу, ни на златан сат и ланац,
него на личност. И кад бих јој по који пут по-
сету учинио у кући, била је срећна. А кад би до-
нела послужење, руке су јој подрхтавале од ра-
досног узбуђења. То је вулкан љубави подизао
пламен кроз отвор срца њеног и тихо је зани-
хавао! А мајка њена посматра тај призор и сећа
се своје младости…
Тражили су је богати трговци, али она је во-
лела школованог човека. Простаклук и богат-
ство нису јој се допали, него интелигентност и
просвета, па макар и у сиромаштву. Венчали
смо се 21. октобра 1884. године (недеља) у Трс-
тенику. Ја сам већ био учитељ на служби. И од-
мах одосмо у топлички округ, да ми буде помо-
ћница у животу и у светој дужности народног
просвећења. И проживесмо у браку пола столећа
истина у борби животној, но ипак доста успеш-
но и срећно.
У браку смо имали седморо деце ‒ 3 сина:
Божидара, Борислава и Бранислава, и 4 кћери:
Ружицу, Зорку, Милицу и Љубицу. Од њих, тро-
је су умрли још као мала деца, и једна кћи која
је била удата за професора. Сад су у животу њих
троје: један син ожењен и две кћери удате. И сви
су добро збринути. Имамо и одраслу унучад, од
којих су неки на школовању, а један је после ве-
лике матуре и свршене Војне академије сада пе-
шадијски потпоручник. А за даље у Божјој је ру-
ци.

120