Page 125 - Zaboravljeni Prota

духовном зраком радости нас обасјало! Видесмо
се још једном.
У последње време поче да је издаје памћење.
Више пута заборави који је датум, који је дан и
које је доба дана. Ујутру пита: „Је ли вече?”, а
предвече пита: „Је ли јутро?” И то ме је много
забрињавало.
Доста се трудише лекари и у Лесковцу, и на
Умци и у Крушевцу. Али небески лекар и живо-
тодавац, Онај који је створио бескрајно небо,
чије је пространство нашем уму недостижно;
Онај који је звезде распоредио по васиони, који
сунцу заповеда да сија, који ствара огањ у об-
лаку, који муње и громове држи у рукама и
поставља дугу у ваздуху; Онај који је мора и
океане ограничио песком, ето постави границу и
њеном животу на земљи. И она нас остави. Па
како да се растанем с њом? Како да затворим
врата вечне куће њене, где прозора нема и где
сунчани зрак не допире?
Кад сам јој у току болести предлагао да што-
год шире говори са мном, она ми рече: „Немам
шта више да говорим, све је говорено раније, са-
мо хоћу да си ту”. Кад сам је храбрио да не оча-
јава, рекла је: „Доста је било и нашто очајање?”
Кад сам је питао има ли какву жељу или поруку,
какав аманет да остави ‒ рекла је: „Немам, све
ти је познато”. Кад сам последњих часова ганут
до дна душе гледао њено бледо лице, ослабело
тело, клонулу главу и знојаво чело и слушао
њено тужно јечање, питао сам је: „Шта те бо-
ли?” ‒ а она је одговарала: „Не боли ме ништа!”
Кад сам јој једном рекао: „Даринка, немој да ме
оставиш!”, она је као мој анђео чувар рекла:

125