Page 124 - Zaboravljeni Prota

ПОСЛЕДЊИ ТРЕНУТЦИ

Ах, ти последњи тренутци! Не зна човек ко-
ме је теже, да ли болеснику који умире или род-
бини која га посматра и услужује? И слабо се
може наћи перо, да их потпуно опише. А на сва-
ки начин занимљиво је, интересантно, утешно,
поучно и корисно описивати их. Јер ако ништа
више, а оно бар сваки види слику и свога соп-
ственога умирања.
Из Лесковца је дошла у Крушевац спора-
зумно са мном, да ту болује у нашој кући и код
наше деце ради боље неге; па или да оздрави
или да умре. Јер збиља, ја сам стално био ван
куће у послу и штрапцу и ко ће да је негује, кад
смо само нас двоје у кући? Предочавао сам јој
на случај да умре и да се сахрани у Крушевцу,
да ћу се и ја поред ње сахранити; но како да се
одвојимо од свога гробља у Лесковцу и да оста-
вимо своју милу кћерку Зору и друге покој-
никне? Она на то рече: „Свеједно, земља је зе-
мља!” Дакле, хтела је да дође и довео сам је.
Кад сам у току њене болести због обавезне
службе био у Лесковцу, и ако сам чешће до-
лазио, она ме је ипак тражила. Питала је где сам
и рекла је да треба да дођем. Говорила је че-
шће: „Где је Милун, сад треба да је овде поред
мене, а после шта ће?” И питала је: „Дође ли
Милун?” То ми је одмах саопштено и ја сам хи-
тно још обноћ дошао. То је њу обрадовало и би-
ла је весела. Предвиђала је ваљда да је то наше
последње виђење, ма да то није испољавала и
волела је да сам поред ње, а то сам исто волео и
ја. И небо се приклонило, жељу нам испунило и

124