Page 126 - Zaboravljeni Prota

„Бог с’ тобом, како па да те не оставим?!” Као
права хришћанка смрти се није бојала и за чудо
је нити рече јао, ни куку, ни леле! И кроз све
време боловања, ваљда да нас утеши, говорила
је: „Нећу ја да умрем”. Само уочи дана изди-
саја, а без мога присуства сину је нашем рекла:
„Божо, мајка ће да ти умре”, али је и тада била
храбра и душевно спокојна! Заиста јединствен
пример самртника. Кад сам је једном упитао:
„На случај да се растанемо, шта мислиш о мени,
куда ћу и како ћу?”, она је паметно рекла: „Уз
децу и са децом. Доста си диринџао, одмори се!”
Кад је на Видовдан изјутра упитах, да ли
дозвољава да се за мало удаљим од ње ради од-
ласка у цркву на Архијерејску службу и на по-
мен Косовским јунацима ‒ она великодушно
рече: „Ако, иди то је ред и дужност”. Кад јој на
поласку рекох „До виђења!”, она ми одговори
„До виђења!” И то беху последње њене речи!
Заиста пророчке и значајне речи, јер ћемо се ви-
дети у небеском царству. А при самом издисају
на мој крик: „Даринка, погледај ме!”, она уси-
љено отвори до пола десни очни капак и погледа
ме. Тиме ми је сигурно хтела рећи последње
збогом. И то беше последњи благи поглед њен!
Одмах сам на брзу руку послао неколико нај-
пречих депеша и хитно приступио даљем послу.
Опремљена је пристојно и сахрањена свечано.
Око одра њеног скупила су се сва наша деца:
син, обе кћери, снаха, један зет, унучад, ком-
шилук, и доста пријатеља. На пратњи и опелу
учествовало је целокупно свештенство круше-
вачко. Звона су звонила и у Крушевцу и у Лес-
ковцу. Спровод је био кроз цео град на свечаним

126