Page 131 - Zaboravljeni Prota

их тренутни издисај раздваја! Даље је море од
својих обала, него вечност од садашњости. За-
иста све је на овом свету прах, пепео и сенка! А
гле, ми то не увиђамо или доцкан увиђамо...
Боже Створитељу,
У часовима туге и бола, а нарочито бола ду-
шевног који граничи са очајањем, коме ће се пре
обратити човек уопште, а специјално свештеник
Твога олтара, Твој апостол и мисионар, него
Теби Створитељу? И ја се сада прво Теби обра-
ћам овде на ивици гроба, пред вечном кућом
моје врле супруге.
Како су ме послови ‒ Служба Теби и Твојој
цркви ‒ чешће одвајали од ње и временом и про-
стором, жива ми је жеља била и молио сам Те:
ако је дошло време да баш мора умрети, онда да
будем поред ње присутан при издисају! Желео
сам да видим последњи поглед њен, да чујем
још коју њену реч и да је душевно охрабрим. А
то је исто и она желела. И ти си ме, Боже, чуо и
жељу ми испунио, на чему Ти синовски благо-
дарим! Тиме си ми пружио нов доказ да заиста
постојиш као живо, неописано, недостижно и
свемоћно биће које влада светом, и да очински
водиш рачуна о умесним жељама, да чујеш мо-
литве наше и да их испуњаваш. А то за све нас и
за веру нашу у Тебе много значи.
Ни као обичан човек а особито као свеште-
ник нећу и не смем да ропћем против Тебе, као
што ни она није роптала него је праведнички из-
дахнула. Јер знамо да си рекао нашим праоцима
и сваком живом човеку: „Земља јеси и у земљу
ћеш отићи!” То је закон Твој. Нити се смем упу-
штати у критичко испитивање Твога промисла,

131