Page 89 - Zaboravljeni Prota

листова, по једну каму оштру као пламен! „Ис-
каме да потепамо та српска кучета!”, веле они.
А наш стражар им каже: „Ово су чесна хора, а
не „кучета”, да он има „нарежденије” да нас жи-
ве одведе у Софију и показа им спроводни акт
још из Лесковца, с нашим именима. „Ако ви от-
ворите стрелба, и аз ште отворим и само ако аз
погинем, онда ште да оставим ови хора (људе),
али ви који останете живи од моја стрелба ште
горко да одговарате!” рече им он. На то ја рекох
комитама: „Децо, као што и сами видите, ми
смо стари, слаби и много уморни, и ни у ком
случају нећемо у ово доба ноћи да се враћамо
натраг у Сурдулицу. Нема ни потребе, пошто
спроводно путујемо и то с актом команде. Ако
сте наумни да нас убијете, и ако је то Божја во-
ља, убијте нас овде! Него најзад нека буде ова-
ко: ено наших коња у штали, нека одјаше један
од вас у Сурдулицу и нека објасни ствар, па ако
командант не дозволи наше путовање, ми ћемо
се вратити натраг к њему”. Ја сам имао намеру
да прође ноћ, да једном сване, па шта буде нек
буде дању. Не знам зашто, ал' некако ми је ла-
кше било погинути дању него ноћу. Чинило ми
се да ме сунчани зраци приближују Богу, а но-
ћна тама ме удаљава! И гле чуда, настаде пре-
окрет! Комите пристадоше на мој предлог и то-
бож послаше једнога од њих у Сурдулицу, али
по његовом брзом повратку сумњам да је збиља
ишао, јер је Сурдулица прилично удаљена. Тек
сада, око поноћи, седосмо сви измешани попови
и комите (јагањци и тигрови) да вечерамо за-
једнички. Из њихових очију севају жеравице, а
ја се тада сетих чудног догађаја кад је Божји

89