Page 48 - Zemlja s nadimkom

бљу. Нисмо заборавили његово гробно место. Лако
смо нашли ово острвце костију у великом архи-
пелагу сада, већ, океаније, толико се проширило
наше гробље, угашених живота. Крај њега су, овде,
убрзо сахрањени његови родитељи. Мајка није ду-
го издржала, придружила му се 1965. Сећам се и
њене сахране. Милан је био другачији од нас дво-
јице. Он је био најслабији члан наше „црне тројке”.
Увек је давао разумне предлоге. Противио се сва-
ком изазову који би носио и најмањи ризик. Чи-
нило се као да овај стар-мали има, још, и да нас
учи. То су знали и наши родитељи. „Кад пођу у
школу, овај ће мали да их извуче”, говорили би.
„Ови наши како су незрели, не би упамтили ни шта
имају за домаћи рад”. Али све је испало другачије.
Тог дана смо ми хтели да учимо њега. Мислили
смо да ће му бити лепо, као што је нама. Желели
смо да га ослободимо страха. Он је знао да плива,
али у воду није скакао. А и кад је пливао, држао се
обале. Смејали смо се његовој трапавости, па смо
га тако и прозвали. Били смо сами на обали. Он је
први пут ступио на нашу импровизовану скакао-
ницу. Стајао је загледан у воду. Био је неодлучан.
Двоумио се. Није имао храбрости да скочи. Напра-
вио је корак уназад. Стао је да одступа са скакао-
нице. Ми смо били ту, бодрили смо га иза његових
леђа да скочи. Направио је још један корак уназад.
Тада су наше руке кренуле, напред, ка њему. Гур-
нули смо га у скок, који је родио његову смрт. Била
је то наша трајна спознаја да лепршаве помисли
могу, на крају, бити и тако црне.

49