Page 53 - Zemlja s nadimkom

ЋАЛЕ

Уживам. Пратим промене у мом лепом двори-
шту, у сред града. Јесен је. Лишће је сваки дан
друкчије. Покосио сам траву, осећа се њен мирис, и
седим у лигештулу. Сад ће и кафа. Данас би тре-
бало да завршим књигу коју читам. Волим ауто-
биографије успешних људи. Ту проналазим инс-
пирацију да овако живим. Ако читам причу или
гледам филм о неком несрећнику, после ми није
добро. Зато сам све то избацио из „исхране”, како
моја жена зове такве садржаје. Ево, колико ми ових
дана, док га читам, значи Милутин Миланковић.
Он је био љубитељ бечке опере. Знао је човек да
живи. Није довољно све то што су његови имали у
Даљу, били су велепоседници, да би човек знао да
живи. Ја учим сваког дана како треба живети! „Ста-
ни на лопту”, говорио је мој покојни отац, „узми
ваздух, разгледај терен, публику, смири игру.” И
био је у праву. Да су моји познаници, којима су ро-
дитељи оставили иметак као мени моји, знали за
ово сад би их Бог видео. Али они не смирише игру.
Препласирали су се. Ишли су из кредита у кредит,
и стигли довде. А ја нисам ништа ризиковао. Радио
сам на ситно. Пекару коју сам наследио од предака
држим чисту. Старе пећи, на дрва, сервисирам и
никада их не бих мењао. Колико су моји месили
пецива, толико их и ја месим. Али од њихових
рецепата и квалитета не одступам. Зато имам старе
муштерије, и ред пред пекаром, свако јутро. Мој је

54