Page 55 - Zemlja s nadimkom

ЏОМБА

Ја им се, онда, нисам дао. Било је то лудо време.
„Војска мора да се служи”, понављали су сви. „Ко
не служи војску, тај није човек”, тврдили су ради-
кали. Они умеренији сматрали су милитарну оба-
везу школом живота. „Нека нек’ виде мало како
је”, говорили су. И тако се дете слало у Словенију,
Хрватску, Босну… Ја сам имао оваку рачуницу,
моји су доста крварили гаће. Прадеду су у војсци
закачили балкански и први велики рат. Он осам
година није скид’о војничке цокуле. Препешачио је
Балканско полуострво уздуж и попреко. Стиг’о је и
до Северне Африке, на лечење. Деда није ништа
боље прош’о у другом великом рату, и после њега.
Ко год би дош’о у село наоружан, тај је мобилис’о
и скупљ’о људе, па их водио за собом. Само у
Љотићевцима што није био, јер тај дан кад су они
збрали регруте, деда је био у планини за дрва.
Најгоре је прош’о пред крај рата. Тад је тешко
рањен на Сремском фронту. Е, тај ме је деда и
научио да не служим војску. „Доста смо ми били
прашинари и гуштери”, био је категоричан. Отац је
био разочаран кад сам се вратио из војске, после 34
дана. Крио ме је у граду код пријатеља, само да ме
сељаци не виде код куће. Тек, сам се на крају
војног рока појавио у родном селу. И тако се то
лепо завршило. Није ми било тешко кад седим,
пред продавницом, са сељацима да их пратим у
причама из војске. Свак’ прича како је лепо у про-

56