Page 105 - MILISAV IZ JOŠJE

ти ишли по Мојсињу. Стајали смо баш близ ол-
тар.
Убио сам се плакајући, тако ми то дошло, јер
му раку ископали баш там ’де смо ми ондак
имали тај школски час.
Следећу зиму, несмо још Тиодору дали ни
годину, погине ти мој отац на железнице. Куј је
то први провалио не мог’ сазнам ни дан данас,
да ти је он страдао што је био пијан. Шта је
овем људима, како могу тако да измишљу −
мене никад неће буде јасно?! Каки смо то
свет?! Овам’ мора сара’њујем оца, овам’ ти
дође да неког робијаш! Још кад му нађосмо у
новчаник онај прамен косе од моју мајку, мен’
ти пуко филм. Да сам, не дај Боже, чуо неког у
село да говори тако за мојега оца, писале би
новине јопет да сам манијак. Оно, кад смо
морали да испунимо његов аманет и не дамо да
се на гробље поје и попије, они превели да нас
срамота да тунак точимо пиће јер сви добро
знаду да је он отиш’о пијан на онај свет.
Трећу ти зиму умрела ми баба. Није могла
она да живи без њи двојицу више ни дан.

Кад изађо’мо из троструку жалос’ (црнину
сам носио за сви по годину целу), а браду сам
тад пустио па је носим и дан данас (пре сам ти
био пицан, бријао сам се свако јутро), моја ти
Радојка иступила сас нови предлог:
− Милисаве, кад ће конкуришеш за стан?!
− Каки стан, каки бакрачи?!
− Там’ дол’ у град! Имаш право!

104