Page 106 - MILISAV IZ JOŠJE

− Шта је тебе? Шта ти о’де фали?
− Мисли на сина!
− Лепо мене ондак рекли, да су тебе твоји
’тели да удају сам’ у град?
− Моје родитеље сад си спомен’о и више
никад! Јок, ће одбију стан у Земун, ки твој
отац!
− Ћут’, Радојка, мен’ пук’о филм!
− И мене, одавно с тебе, идем да се бацим
под воз!
Куд ћу, шта ћу, ајд’ да скупљам бодови и пи-
шем молбу за и тај стан. Онај предлагач из Рад-
нички савет, обећ’о ми прогура моју ствар. Он
ти, кад је стиг’о нови директор с мене био до-
бар и о Југославу причао све најцрње.
− Шта ће тебе град? – рекли ми ови мангупи
из комисију – што ми немамо нешто у село, да
не види Бог!
Да је мен’ био жив онај течин првоборац, све
би било друкше. Овако ти ја добијем решење за
стан, па ти чекај да се зграда заврши кол’ко
’оћеш. Радојка није стала да цала ни један дан:
− Кад ће усељење?!
Терала ме да обиђе радове на зграду, ки да је
надзорни орган. Понесе пуну крошњу свега, па
ти нуди они мајстори што раде, куј ће шта да
поје и попије, а мен’ срамота − сви ме знаду.
После ти сам’ рашири крпче, те тури на траву
близ’ зграду, и постави да је’мо.
− Кад сам ово дочекала, мен’ неће падне ви-
ше никад на памет да се бацам под воз!

105