Page 104 - MILISAV IZ JOŠJE

Мој ти Тиодор умро ту зиму. Стиг’о му по-
зив! – вику код мен’ у село. А доста му је и гле-
дано кроз прсте, поживео је дуго, закачио и де-
сету деценију у свој век.
− Исписника (оног што смо се гледали кроз
нишан још у Велики рат), само кад сам наджи-
вео не жалим да умрем! – тако је говорио после
Титове смрти.
− Јесје деда, ал’ сад су ови његови избацили
нову паролу: И pосле Тиtа Тиtо!
− Е, њија ћеш тек ти да надживиш! Не мог’
све ја!
Задњих година, он није могао друго, сам’
обилазио њиве. Штапче у руке, па ајд’ у поље.
Ја сам све радио сам. Кад дођем из фабрике,
укачим се на фергусона (уз’о сам га на кредит),
па терај по њива. Тиодор се није бунио ништа,
мен’ предао да радим како знам и умем. Веш-
тачко ђубре, испрвице, кад купим ја му не смем
ни кажем. После се он правио да га не види под
ајат.
Куд сви Турци – једама ми сам’ рек’о – ту ти
и мој Милисав!

На његове са’ране било дошло цело село. У
пратњу смо ишли пешке тамо дол’ до у ђуни-
шко гробље. Ови што му копали раку у земље
ти нашли прастару грнчарију.
− О’де била Ђунисија, црква Бог те пита
кол’ко стара! – одма сам се сетио како ме деда
и у ову порту довео, онда на екскурзију кад смо

103