Page 114 - MILISAV IZ JOŠJE

Е ту ти био крај с наше дружење, па ни ви-
ше нису ни долазили у Јошје.
− Чудо нема ови од преко Мораву? – мал-
мал питувала ме Радојка. – Шта ли је сас њи?
− Дрекавац! – тако сам ју рек’о, − Дош’о и’
чак у кућу!
− Црна ја!

Ови моји исписници, што с мен’ ишли у
школу, кад и’ помреше деде редом, стали све
више да седе пред продавницу и пију пиво. На
црвено слово, ја платим туру, па седнем да и’
слушам шта су гледали на тај телевизор (они
сам’ то и знаду да причу, јер нису имали код
Павла и Тиодора ни један час, а екскурзија и’
била там’ гор’ на Тјентиште, по Кадињаче и ко
зна где, ал’ никад по Мојсињску Свету гору).
Да ви’ш чудо, они ти ударили у нову историју
(она стара није била добра), а главни им преда-
вач онај што цинкари у СУП из наше село: те
Тито није био тај човек за ког се издавао, те он
је упропастио све, те све су не погрешно учили
у школу...
Предавач, мал-мал, па погледује у мене:
Милисав не чује ништа, мож’ се прича сло-
бодно! – убеђује сви. – Сад би он нешто лупе-
тао из оно његово такмичење Тиtо, револуција,
мир!
Ћутим ти ја, други пут у животу, не смем се
офирам пред њим − има да одрука у Војни од-
сек и доктора и мен’.

113