Page 117 - MILISAV IZ JOŠJE

− Једва чекам дидемо у ту вашу Свету гору!
– преводи ми син шта је па она рекла, а ја не
мог’ се начудим, одакле па зна.
− Ја сам јој нешто причао о тем’, а она ти
после била на курс из историју уметност’, там’
код нас, о исихазму, тако се то зове! Људи там’
знају све!
Унуци, ки дулеци, а мирни све. Слуш’у све
шта и’ се каже, други неки свет.
− Њина школа је друкша! – казује ми син –
историју ти они не мењу сваки час!
Неутрална деца – видим лепо и ја.
Кад смо изашли до Јаковца, био много леп
ти дан, снајка се одушевила све. Сликала ти ре-
дом свету рушевину, а највише само место ’де
је некад био бунар.
− Оцо! – ту ти стао син да ме моли да пођем
с њија там’, да живим у Швајцарске, – шта ћеш
па о’де?! ’Ће избије и тунаке рат!
− Не мог’ дидем нигде, мора чувам гробови!
− Пусти сад то!
− Гледај сине ти будућнос’, мен’ остави
прошлос’!
− Оцо, све ме стра’ ће завршиш у неки бу-
нар ки ови свети калуђери, одена! Не мог’ те
нађем никад!
− Јесје и то! Ал’ ће познаш и то место лако!
− Ал’ како?!
− По свирајче и ону моју победничку песму
сас такмичење у Каник!
Кад смо силазили с Мојсињу и улазили у се-
ло, снајка питује:

116