Page 124 - MILISAV IZ JOŠJE

јину, те из Барању... Слушам њине приче, куј је
како прош’о на тамо њихово ратиште.
− Све има о’д да се заврши! – казују ти они
међ’ себе.
− Ово с нас ти је увертира!
Запамтио сам добро ову страну реч, па сам
питувао после ове моје на пос’о што као знају
понеки језик да натуц’у:
− Шта је то баш увертира?
− Увод у оперу – рекли ми једни.
Каку сад оперу, каки бакрачи? – мислим се
ја, па питујем други (мож’ ме ови измотаву).
− Оркестарски увод у веће музичко дело –
убеђују ме они.
− Како ти то па не знаш, ки првак на Први
gлас у Рибарске реке? – кикоћу се мене, кол’ко
’оћеш.
Које црно музичко дело, и то веће, куј кога
оде вуче за нос.
На крај сам питувао сина преко телефон.
− Бомбардовање!
− Шта причаш?!
− То ви о’де спрему, у највеће!
− Јел’ јопет Швабе, ки у сваки рат?
− Нема која земља, одавден, ти није!
− Значи увертира ти је стршељ!
− Јесје, оцо, јесје!
− Лети ти по туђе авлије, па ће и у наше!
− Баш тако!
− Там’ сам’ зуји, а о’де има изуједа како
кога стигне!

123