Page 123 - MILISAV IZ JOŠJE

− А ти малецки, има те прегазим ки плитак
поток! – ускопистим се ја на њега − немо’ ме
ништа гледаш сас ти урокљиви очи!
− Пазите шта причате! Ми смо на службе!
− Ранко, дај ту танџару! – прескочим ти
праг, па у авлију.
− Немо пуцате, молим вас! – ете ти је Ра-
дојка.
Изрипише из кујне они двојица ки пацови из
ајат, па се стуштише низ пут.
− Дај пушку Ранко, да уцмекам ове живо-
тињке! – намигујем ти њему, а он се од смеја
приватио за стамак.
Спасио ме после овај наш цинкара из село.
− Тај ви не гледа телевизор годинама! Још
од кад му умро Тиодор! – тако рек’о милиције,
кад су стигли из град.
− А пушку, јел’ потег’о на службено лице?!
− Ма јок! Ранко ми рек’о, смејао се цео дан,
да је био го ки пиштољ! Оружје није носио уз
себе!

Рат ти беснео, там’ преко велики река, у нај-
веће! Бања пуна сас рањеници. Мож’ купиш
снајпер, ако ’оћеш, пошто-зашто. Лекар ми
преписао топлу воду и блато, коске ме стале
жуљу, две недеље. Ујутру ти путујем, увече се
кући врћем, сас ’утобус до у Рибарску Бању. А
там’ ти се отег’о ред на базен, с ону топлу воду
што смрди на покварена јајца, кол’ко ’оћеш.
Гледам по онај непознати народ, и младо и ста-
ро, сви ти им’у штаке: те из Босну, те из Кра-

122