Page 34 - MILISAV IZ JOŠJE

− Голубићу, таман си ми стиг’о кад треба у
помоћ – говорио би кад одмарамо од посла по
њивама.
− Ти си моја пензија и старачки дом, за
друге нећу ни да чујем.
Радили смо све ручно. Трактор нисмо имали,
а фрезу смо после купили. Изведи краве из
штале, па упрегни у јарам и терај. Ја водим кра-
ве (пре је то моја мајка радила), а деда шпарта
кукуруз или оре.
− Ништачко је то ђубре, а не вештачко –
деда није хтео да купи ни џак те нове ’ране за
наше њиве и ливаде – има све да упропасти.
Старинско семе је чувао, а ново у граду није
куповао.
− ’Оће не поробе, горе него Турци! Станија
(тако се звала моја баба), купила кесицу семе
од парадајс пролетос у град. А он крупан из-
нико, сам’ тако. Оставила семе од њег’ да се
суши, на ’артије, за идуће лето. Није тело ни да
чује у пролећ’ у леје, остало ки ћорак у земље.
Мамац ти је то! Сам’ да буде теже на ваге, па
купуј. А што је јалово, ко те пита!
Имали смо сваку воћку у виноград, све то
калемљено Бог те пита још од кад. Не прска се
ништа. Лоза с плави камен, кад-кад. А коров
смо копали, матике у руке па ватај свој ред у
њиве. Све ни било слатко то што роди, а не ки
ово данас.
А кад ме научио да калемим воће, Тиодор је
заклао петла за ручак.

33