Page 32 - MILISAV IZ JOŠJE

Тиодор је сам’ то и чек’о да ракију, ону што
је ону годину пеко кад сам се ја родио, повади
на астал.
− Пријатељу, сад мог’ и да умрем, кад сам
ово дочекао! − реко моме тасту, ко да не зна
ништа за оно да му ћерка мора живи у град.

Ја сам ти завршио сам’ основну школу. Даље
нисам ’тео дидем. Отац је мого да ме упише у
Железничку, па ме и тер’о.
− Каки твој Београд, каква твоја Желе-
зничка школа! – одбрусио му Тиодор – нико
није остао домаћин ко је тамо пош’о. Еве му
ливаде и њиве, па нек’ ради.
Моје среће није било веће.

Југослав је отиш’о из села. Уписао је Школу
ученика у привреди и учланио се код брата.
Све ређе је долазио кући, а и кад дође, није си-
лазио у Каник код школе. Ми смо о’де били
свако вече на игралиште. Игра се фудбал, сам
бије. Добро, он га сам’ и на физичко играо што
мора, и то ко да има две леве ноге. Право да ти
кажем, баш је био смотан ки сајла. Мог’о си га
дриблаш кад ’оћеш. А знао је тај и да те с леђа
саплате, кад види да га ти прође ки проваљен
плот. Једама је и мене тако скрљао, да су ме но-
сили код доктора у град на ушивање.
− Дај ми вилу, ал’ гвоздену! – Тиодор је тра-
жио од мајке, кад су ме крвавог донели кући –
Ја ћу га робијам!

31