Page 33 - MILISAV IZ JOŠJE

А отац кад ме вид’о, и он је то вече био код
куће, сам’ окрен’о главу да не гледа у рану:
− Е мора му купим белу кошуљу! – тако је
баш рек’о – да тебе и она смотља бије. Ако ну-
меш се одбраниш, ти седи код куће!
− Не дирај ми у дете, ћу избодем и тебе с
вилу! – цикнуо је деда! − Шта ме гледаш, нећу
трепнем!
Кад ме прошле ране, тек сам онда наставио
школу. Деда ме испратио све до реке.
− Сачекај ме мало – рек’о је, па уватио уз
обалу.
− Белутак – пружио ми је камен кад се вра-
тио – таман за у џеп!
А било је у наше школе још некол’ко њих
што су били силеџије. Нама што смо млађи од
њи’, они удару кокавци, сам’ пуца, заврћу ни
руке на леђа па те онако погнутог до земље
воде да пасеш... Кад те пошаљу да и’ купиш
цигаре, а ти их чик одби! Мене они више ни
пипнули нису.
− Белутак у чело, само приђи! – тако сам
свакем од тада рек’о, и потег’о с камен на њега.
− Овај луд! – прескачу ме они, па диру дру-
гу децу.
А имали су они и оне што и’ се удвару, све
уз њи’ иду, па се још шепуре. Први им је потр-
чко био баш Југослав.

Ја сам потрчко био само код мога Тиодора.

32