Page 31 - MILISAV IZ JOŠJE

човеку то ни он сам не зна, а камоли ти што га
оцењујеш.
Добро, фала Богу, с моју Радојку ја сам још
и добро прош’о, каки жена ти нема. Изродили
смо децу, имамо и унучиће. А то што воли да
цала, ја се тад искључим као и овде у ове чека-
онице док чекам више ту сестру да ме прозове
на преглед. Ал’ да није било Тиодора, ја то ни-
кад не би сам знао. Он ме свему научио.
− Ћутљива, кажеш?! – тако ми каза кад сам
му први пут за њу рек’о (пит’о ме и сам: Јел’
има неко девојче?).
− Тиха и мила.
− ’Ће окрене чезе, ништа нема да бринеш!
− Неће!
− Сам’ пази добро, да те тад не прегази!
Мене било жао што ми тако за њу говори,
колики сам био сом. Човек кад се зацопа оћо-
рави све, зато и не чуди да тад највише све код
жене сам пипа ки слепац. А после, кад про-
гледа и не уме се пази, лепо деда каза: жена
мож’ те ки воз прегази.
Таст и ташта, испрвице, нису тели за мен’ ни
да чују. Нисам им се свид’о опште. Они ’тели
ћерку да удају у град, да се од’ не мучи. Ал’ им
се Радојка није дала ич.
− ’Ћу скочим под воз! – тако и’ рекла, ону
ноћ кад је за мен’ утекла.
Они људи шта ће, ајд’ кољи стоку и прави
свадбу ’де да пукне брука... И тако ти то прође
с весеље.

30