Page 30 - MILISAV IZ JOŠJE

Највише ми устреб’о кад сам се заљубио у
моју Радојку. Шта смо ми онда па знали, ја у
седми, а она у шести разред тад пошла. Каже
мен’ Зрика, са њим сам седео у клупе после Ју-
гослава и нисам тео да се растајем:
− Опасно ју се свиђаш, рекла прве друга-
рице, још јуче.
А мен’ сам мило. Додуше ’тео сам ја друге
девојке пре ње, ал’ она била прва што је ’тела
мене.
− Сутра вече, око пет, ’ће изађу доле код ба-
ште. Чеку нас код реке.
Тако и било. Она сам трепље са они њени
крупни очи, ништа не казује. А њена другарица
ти не стаје, сам везе. Те шта има за домаћи, те
како је у школу... Сам’ што ју нисам реко:
− Батали ме више!
Мор’о сам је трпим, све чекам дал’ ће ова
моја нешто да каже. Ал’ џабе! Ту се надовез’о
Зрика, и он с мен’ пош’о, са његову причу како
било на екскурзије лепо.
− ’Оћеш један парадајз? – ете ти је ова моја
у неко доба – да ти откинем?
− ’Оћу од теб’ све!
Проговорила она тек после, кад се ја опуно-
лети и ’тео сам је женим (њој требало писмено
одобрење), а кад смо се узели, није стала, но
везе ки сингерица. Така ти је она и дан данас!
Немој ништа да те чуди, човек мож’ се окрене
час, а жена поготову. Не вреди ти да бого-
радаш: ’Де су мен’ биле очи? Мож’ да буљиш
кол’ко ’оћеш и да нагађаш само, јер шта је у

29