Page 51 - MILISAV IZ JOŠJE

пође. Онда ти се гледала радна снага и дал’ си
здрав. Ако мож’ добро да појеш и попијеш, то
је био добар знак. Богомир је мог’о сам да поје’
целог петла!
Радојка и ја ти седимо у ћошак собе, пред
Богомиром коске кол’ко ’оћеш, а тек почео да
пије. Деда ти уватио причу још од пре рата и
како се с пријатељевим стрицем добро знао.
− Он ти пош’о с нас као трећепозивац. Није
га мог’о заустави нико. А имао је нос да осети
шта ни се спрема. Нас, онако голобраде, спасио
је кол’ко оћеш пут. Официри долазили код
њег’ на савет. Ки да је био видовит.
− И јес’ је, сто посто – јавио се Богомир –
чим су ови његови решили да своје дете дају у
нашу кућу.
− Деца су тако одлучила – претек’о га Радој-
кин отац у реч.
− И он се пита – наставио Богомир своје да
везе – нема везе што је одавно мртав, наслеђе је
то. Ти знаш добро пријатељу, да крушка мож’
падне сам под крушку.
− Оно, јес’!
− Него шта ви дајете у мираз? – наставио да
пребира коске по тањир.
− Там’ дол’ крај реке њивче, а мож’ бидне и
башта...
− Њивче?! – одгурну тањир.
− Гор’ код винограда ливаду, прва класа...
− Ливаду?! – усправио се Богомир ки колац
у столице.
− Спаваћу собу, орахову...

50