Page 48 - MILISAV IZ JOŠJE

села у трећи ред. Она метула руке на очи, боји
се ћу нешто изгрешам.
− Милисав из Јошје – казујем им ја, па се
мал’ наклоним. − О’де сам први пут. Ову песму
писао сам сам. Поклањам је мојем деди и ње-
говим ратним друговима.
− Живео Милисав! – он ти још не престаје
да пљеска.
Лепо ти сас длан обришем свирајче, па ста-
нем да дувам, прсти игру сами коло низ њега.
Кад полако, у сале ти се све смирује. Ови из
град седоше на место. Ја ти онда уватим па
продужим сас свирку, док се све не стиша − не
чује се ники. А онда ти пустим глас − питали
ме после дал’ сам пио нешто кад сам пев’о тако
вешто!
Јабланови моји, tам’ dол’ у Јасење,
Заgрљени и pокисли сеdели смо pоd вас...
− Милисав, Милисав! – устали сви на ноге.
− Из Јошје, из Јошје! – викали ови мангупи
из град.
Тако сам њиховим гласовима и добио прво
место. Ови из жири’а (наставници из партију)
нису имали ’де. После сам чуо све је било дого-
ворено да Радојкина другарица освоји Први
gлас. Отац ју био за жири код куће уредио пра-
се и испек’о на ражањ, да буде вруће.

После ми стигне позив за регрутацију.
− Кад сам и ово дочек’о! – Тиодор изаш’о у
авлију, па пуц’о увис – благо мене!
− Бог те убио, ће те уапсе! – закукала баба.

47