Page 52 - MILISAV IZ JOŠJE

− Нешто ми посно! – врати виљушку у та-
њир – Тиодоре, дидемо ми дома на мрсну вече-
ру, о’де нисам ништа јео!
− А им’у и дукати! – јави се Радојкина мај-
ка, што је сам’ ћутала до тад.
− Што не кажеш пријо још и неку реч, овај
твој нуме да говори? – привати се чаше вина. −
А све си лепо спремила, до сад нисам нигде јео
боље – подиже ти чашу – живи били пријатељи
наши, за дете нем’ шта и куј да ве плаши!
− Код нас ће буде ки у своје куће – устао
Тиодор да се љуби са свима.
− Стани мало, стани! – испречио се Богомир
пред њега – да приупитам и децу, таки је ред.
Радојка и ја подигли се на ноге, па слушамо
даље.
− Дал’ си ти Милисаве ону песму, што с њу
победи на такмичење, испевао о вас? – повисио
глас, а с оне његове крупне очи сам стреља –
сад мож’ кажеш слободно све, да не питујемо
више те јабланове там’ дол’ у Јасење.
− Јесам, чича Богомире.
− А ти млада, шта велиш?
− Јесје, под њи смо седели због кишу.
− Е ондак, мож’ се љубимо и пијемо до пре-
којутре – заповеди.

Мен’ мал’ било лакше, више не мора се кри-
јемо (те неки ће не види, те шта ће каже село,
те немој ме ни пипнеш док не замакнемо дубо-
ко у врбак...). А једама смо у тем врбаку до ре-
ке спасили два живота. Таман ти ми колским

51