Page 49 - MILISAV IZ JOŠJE

− Беж’ там’, ’де ћеш на оружје! Јок, ће буде
жена!
− Кад ће се једаред смириш, да ми се одмо-
ри мозак?
− Каки твој мозак! Да се паметни стрељ’у,
ти би погинула на правде Бога! Кољи петла, не
прави се луда!
На регрутације сам био са ови мангупи из
град. Познали ме одма’:
− ’Си понео свирајче?
− Откуд ти овде чак из Јошје?
− Тебе ће узну у војни оркестар!
− Сто посто, нем’у таког, баш им фали!
Ћутим и само и’ гледам. Има и’ кол’ко
’оћеш, а ја сам. Одједаред ти стадо да њиштим,
ки коњ. ’Тели ме обесе, скочили на мене, сети-
ли се ’одма да и’ тако сељаци назвали кад им
устао поткивач у сале.
− ’Де сте кренули у кас? Лепо вам Милисав
и рек’о! Немо’ са мном да имате посла! – ис-
пречио им се на пут један шанер из вароши. Тај
ти је после био по затвори свуд’ по Немачке, а
кад изађе отуд, он ти седне у кола па дотера
најбољу лимузину код нас у град. Мен’ волео
много, ки да сам му брат. Тако му то дошло.
− Ево неке крпице и за теб’ Милисаве – увек
ми доносио понешто. – Знаш и ти да носиш
фармерице ки ови из град, ниси црна овца.
Нем’ да ми плаћаш ништа. Ово ти је ратна од-
штета!
После се ови из град пола извукли код војног
лекара. Те им’у неки стра’, те се буде ноћу и

48