Page 90 - Zaboravljeni Prota

пророк био бачен међу лавове да га растргну, но
они беху мирни као јагањци, па пророк оста
жив! У визији спазих Христа Спаситеља како
нас благосиља и чух Његове речи: „Ја сам с ва-
ма и никог се не бојте!” Како сам се скоро вра-
тио из Скопља и донео велику кесу финог ду-
вана, напуних свима њихове кутије и они ус-
коро одоше... Тек скоро пред зору, онако обу-
чени, обувени и покисли, полегасмо на голу зе-
мљу да мало проспавамо, а чим се зора указала
продужисмо трновити пут кроз клисуру у пра-
вцу Власинског језера. Већ је подне. Седосмо у
снег да поједемо по једно парче сува хлеба и
мало да се одморимо. Снег до појаса, а около по
потоцима леже људски лешеви!... Затим проду-
жисмо даље покрај језера и сеоске школе, пре-
ђосмо бугарску границу и омркосмо у селу Бо-
жица (сад је то село наше). При самом прелазу
окренух се натраг ради опроштаја с отаџбином,
прекрстих се и подигох овакву молитву: „Го-
споде Боже, опрости што се окренух на Запад ка
Србији, јер мислим да си Ти сад тамо, а не ова-
мо на Истоку. Чувај нас и спаси нас. Збогом Ср-
бијо! Позови нас да се вратимо!” То је било баш
уочи нове 1916. године. Ноћили смо у једној
механи. Сутрадан, због исувише лошег времена
и јаког ветра, преседесмо ту по пристанку стра-
жара, јер и њему је било тешко ићи, па 2. ја-
нуара продужисмо даље и дођосмо у село Тре-
клин. Предлагах да преноћимо ту јер се већ спу-
штао мрак, али стражар не пристаде јер смо већ
били пропустили један дан у Божици. Уђосмо у
једну механу и питасмо има ли што за вечеру.
Механџија рече да има само „зелије”. Помислих

90