Page 91 - Zaboravljeni Prota

какво зеље у ово доба године, па рекох да до-
несу. Кад оно био кисео купус са пастрмом, те
добро вечерасмо. У том паде ноћ. Продужисмо
даље. Осетих шкрипу зглобова у коленима и ма-
ли бол. Нестало масти за подмазивање, па шкр-
ипе голе кости! Коње су нам у Божици одузели
под видом „куповине”, те смо ишли пешке. По-
сле дужег путовања, дођосмо у једно село.
Стражар упита у једној кући можемо ли прено-
ћити; али жена са ситном децом није смела да
нас прими јер муж јој је на фронту, а било је и
касно. Поред пута беше једна недовршена кућа,
празна, без врата и прозора. Уђосмо ту да
преноћимо. Нађосмо у близини мало сувог гра-
ња и заложисмо ватру. Видесмо да је ту лежала
разна стока ‒ свиње, овце, козе и говеда и силно
ђубре оставила, али није се имало куд. Онако
полусмрзли полегасмо поврх оног ђубрета у
диму поред слабе ватре и једва живи дочекасмо
зору. Ту се обноћ напунисмо из оног ђубрета
неких репатих вашију крупних као јечам! Затим
даље, још пре сванућа, кренемо преко једне
реке и преко смрзлог орања по њивама. Једва
живи стигосмо на железичку станицу „Земан”
на прузи Ћустендил - Софија. Било је рано ују-
тру. Кад смо далеко пред собом угледали зелену
светлост пред станицом, осетисмо неко олак-
шање у души. Све нам се чинило: Овде је желе-
зница ту има и нешто културе, нешто реда и не-
што човечности!... Ту цео дан преседесмо че-
кајући воз и ‒ „разуме се” – плаћамо трошак и
за себе и за стражара! За ручак смо добили неко
чудно јело од козјих ногу помешаним са сувим
шљивама! Ни парче сира нисмо могли наћи.

91