Page 120 - MILISAV IZ JOŠJE

− Дал си читав?! Оће не погушиш! – дере се
ки луд. – Шта ти мислиш, у случају несреће, то
ти је у рука ки бомба!
− Санкције! – вадим се ја. – Међународне!
− Скидај се из ’утобус! – притисно ти он на
дугме, да чује возач там’ дол’ на крај ’армо-
нике. Мал’ фалило да закочи у место. Разле-
тесмо се ми што стојимо у вожње, ки кромпири
у кајате, по оне што седе на седиште.
− Излаз’ напоље! – цикну кондуктер (у оне
гужве неки му мазнуо скај футролу сас све кар-
те)!
− Ја сам карту купио! Шта је с тебе?! Има се
возим! Не мож’ ми забрани ники!
− Немо’ те сад поломим ки писаљку!
− Еве ми упаљач у рука, само пробај! – мен’
пук’о филм. – Прво те имам поспем сас бензин!
− Људи, дал’ је овај човек луд, ил’ му смрде
ноге?!
− Јесје!!! – викује пола ’утобус у глас, сви
ме добро знају. – А смрди му и канта сас
нафту!
− Ајд здраво! – скиде се кондуктер из ’уто-
бус, па увати низ пут.
− Вози Мишко! – стисну ти оно дугме један
младић из град што пош’о у село код бабу.
Затворише се задња врата, вожња се настави,
а ја ти увати’ кондуктерово место те седо’. Он-
да није имао мобилни телефон, ки ово сад, нит’
возача мож’ позове љути кондуктер, нит’ мен’
куј да слика де седим и де моја канта ћути.

119