Page 121 - MILISAV IZ JOŠJE

Сам’ што стиго’ кући и узе нешто мало да
појем, залупи ти неко на врата од летње кујне.
− Куј је па сад? Види Радојка!
− Неки двојица, непознати сас ташну! – гви-
рнула она кроз прозорче.
− Од ручка се ни цару не устаје! Нек’ при-
чек’у мало!
Ете ти и’ они јопет, лупу још јаче.
− Није сабља за врат! – подиго’ се од стола,
те и’ отвори врата.
− ’Де ви је телевизор? – један главати, има
га сто кила, навалио на мен’.
− Код нас се прво каже: Помаже Бог у кућу!
− Пусти сад то! – јави се онај други, жго-
љавко један, кад ветар дува мора да вуче дрља-
чу, има га однесе – није сваки о’де верник!
− Ја, Богами, јесам! – повисим ти тон.
− Чича, пусти причу! Одговарај на питање!
− Радојка, ’де ни беше ТВ? – окрето’ се ја од
њи’.
− А шта ће тебе то! – забезекнула се она.
− Не правте се луди! – одгурну ме рмпалија
са леђа, па хрупи у кућу.
− Шта је ово људи?!
− Контрола! – и онај малецки улете у кујну.
Пљачка! – прође мен’ кроз главу. Несам
први што има сина у Швајцарске, па да тако
прође. ’Де баш сад, у по бела дана. Пиштољ ми
у фијоке од креденац ћути. Код свију су били
ноћу. Чварци из кесу сам’ ти баце керу, не
чујеш и’ опште у авлије. Везују старци за сто-

120