Page 20 - MILISAV IZ JOŠJE

− Ред је да ми врате радника! – рек’о једама
кад је попио неку. – Ја сам њима нашо пос’о, а
они сад мене!

Ја ти нисам био неки ђак. Мог’о сам да нау-
чим, кад сам гоћ тео. Али оно моје ждребе и
све у штале, волео сам више него све. Тако ме
то тело. И дан данас најлепше ми с мо’е живо-
тињке, оне нете издају никад ки људи. Да сам
им’о књижицу, ову за код лекара, и да ми неко
за пензију плаћа, ја ти никад не би ни тражио
пос’о у град. Ал’ сиротиња пуста зна човеку да
отне и последњи залогај из уста. Нисам се ни-
кем убутавао, онда си мог’о нађеш пос’о де си
’тео, сам’ ако ’оћеш да радиш. И после по гра-
ду, утикач никад нисам био. А питували ме
двапут, и ови из цивилну и ови из војну тајну
службу. Нисам ’тео ни да чујем. Да ја неког цин-
карим, да би мене било боље за мен’ би било
исто ко да ме неки коље. Оно, знам ја да они
владу о’де увек. Добијеш паре, па седи у ка-
фане кад ’оћеш, наручуј шта волиш да попијеш
и сам слушај шта људи причу и достављај ’де
треба. Кад ти нешто устреба, за теб’ мора да
има. Нудили ми, уз то, да будем и поротник у
суд. И то сам одбио.
− Милисав није цајац! – на крају сам им
рек’о. – Ја сам бре, Тиодоров унук!

И дан дањи, кад ми нешто тако дође на ду-
ше, ја ти отиднем деде на гробље. Упалим му
свећу, запалим цигару (он је пушио сам’ Дрину

19