Page 17 - MILISAV IZ JOŠJE

лички устанак, па њему остало то да наследи и
у Други. Ко све њега није ловио по планине по-
сле рата, и старо и младо. На крају је остао сам.
Е тад му је мој деда носио леба и с леба. Па кад
се наједе, он ти моли мојега Тиодора да му сви-
ра и пева. Таки ти он био ајдук, неки чудан.
Ал’ кад му обећану девојку, још пред рат, дадо-
ше за другог, њему пуко филм. На свадбу је у
њено село с планине сиш’о, онако наоружан до
зуба, и убио на место и младожењу и старојка и
кума. Е тад су Тиодора тели да обесе. Држали
га у затвор, све је било спремно. Спасио га не-
ки његов солунац (с њим је лежао у ров), што
му син отиш’о у партизане.
− Тиодора ми не дирајте, ће ве побијем све!
– тако је сину рек’о, и не би пореко.

Деда ми купио, сам’ што сам пош’о у школу,
на вашар ждребе. Нисам другачије ’тео да идем
више ни на један час. Учионица ми била ки за-
твор. А учитељ строг. На први час, кад је мој
друг из клупу (Југослав из Горњу малу) наје-
даред прдно, послао га у ћошак да клечи на ку-
куруз. Мен’ онда уватио стра’. О’де не сме ни
да прднем. А све ми се чинило да ме узвитло
стамак. Куд’ ћу ’де ћу, ја за кваку па беж’ код
куће. Мајка ко мајка, све ме блажи да ће бити
добро − у школу мора да се иде. Нисам ’тео ни
да чујем. Кад ете ти га деда.
− Ћу ти купим ждребе, сутра на вашар!
Пристао сам одма’ да у школу идем.

16