Page 21 - MILISAV IZ JOŠJE

без филтер) и понесем сатљик с ракију. Испри-
чам се слободно, кол’ко ’оћу. Приупитам, шта
год ’оћу. И тако поседим. Ту ми сигурно ко ни-
где на свет, нема куј овде да те изда. Дигнем се
да идем, па извадим крпу из џеп те споменик
лепо обришем. Слова са њег’ − тер’о сам друга,
од преко Мораве што његови раде сас спомење,
да ми лепо преправи. Сад се опет види јасно
куј овде почива, година кад је рођен и умро, и
ждребе позади споменик скроз. Е, њега сам ја
тражио да се уреже баш туна, у кас’, кол’ко ко-
шћа није мен’ било битно.
− Цинкара не мог’ ти буднем никад! – про-
зборим пред пут.
– Хвала ти за ждребе! – пустим коју сузу, не
види ме ники.
− Чувај ми место ки престо!
Овим мојима из куће ја сам већ рек’о, аманет
им’у да ме са’ране сам’ у његов гроб, јер од ње-
га сам покупио све, да никад не будем роб! А
они добро знаду, ако тако не поступе има и’
прати само зла коб.
Имали смо ми туна у комшилук таки случај,
да су оца са’ранили ’де ји није рек’о. Шта се
њима после све није издешавало, и сад се при-
ча у село. Први је потег’о певац из те куће, по-
најбољи у малу, из чиста мира обесио се на
плот. Укачио се он тако да објави јутро, није ни
кукурикнуо, саплео се и пао. Главу попречио
међ’ врљике, сам’ остао да виси.
− Отац кад ти остави аманет, има га испо-
штујеш више него себе!

20